Za razliku od prevodilačkih standarda, u teoriji prevođenja ne postoji jedna definicija prevoda i prevođenja. Svaka teorijska paradigma sagledava ova pitanja iz svog ugla i ima svoje odgovore.
Kada sve teorijske pristupe okupimo u jednu celinu dobijamo jednu ogromnu slagalicu. Ako tu slagalicu gledamo izdaleka, videćemo zaokruženu sliku prevođenja sastavljenu iz hiljadu čvrsto povezanih delova. Ako je gledamo izbliza, možemo temeljno analizirati svaki pojedinačan komad slagalice.
U ovoj metaforičkoj slagalici krije se važnost nauke o prevođenju: može da nam pruži odgovore na pitanja koja nismo ni znali da treba da postavimo.
Ovaj tekst je početak priče o kvalitetu prevoda u studijama prevođenja. Za sada nećemo pričati o modelima kontrole kvaliteta, već o školama prevođenja. Svaka škola prevođenja gleda na prevod svojim očima, a te oči nam daju odgovor na pitanje šta je dobar prevod.
Neohermeneutička škola prevođenja
U neohermeneutičkom pristupu prevođenju vrednost prevoda je određena prevodiočevim subjektivnim tumačenjem izvornog teksta. Svaki prevodilac predaje tekstu sopstveno životno iskustvo i ima određeni nivo znanja, saosećanja i intuicije. Zbog ove mreže usko povezanih činilaca svaki tekst je priča za sebe. Koliko ima prevodilaca na ovom svetu, toliko će biti i različitih interpretacija teksta, a samim tim i prevoda.
Bez obzira na to što je za predstavnike ove škole prevod uvek nesavršen zbog nepouzdanosti i nepotpunosti značenja, prevodilac se podstiče na sopstveno jedinstveno tumačenje teksta jer je ono jedino moguće. Prevođenje je kreativno stvaranje novih značenja, pa je i značenje, a posledično i kvalitet prevoda, u oku posmatrača, odnosno prevodioca.
Bihejvioristička škola prevođenja
S bihejviorističkog stanovništva kvalitet prevoda se ogleda u ekvivalentnosti odgovora čitalaca na tekst. Način na koji čitaoci izvornika reaguju na izvornik treba da bude ekvivalentan načinu na koji čitaoci prevoda reaguju na prevod. Ekvivalentnost odgovora se postiže oblikovanjem značenja prevoda tako da odgovara jezičkim potrebama i kulturološkim očekivanjima čitalaca prevoda. Prirodnost izraza i situacije krajnji je cilj prevođenja.
Skopos teorija
Skopos je grčka reč za svrhu, a skopos teorija je pristup prevođenju u kom je svrha prevođenja glavni vodič tokom prevodilačkog procesa. Kvalitetan prevod je prevod koji odgovara svojoj svrsi. Svrha svakog prevoda je drugačija i zavisi od velikog broja faktora, poput ciljnih čitalaca, mesta i vremena objavljivanja prevoda, medijuma na kom je objavljen prevod, klijentovih uputstava…
Izvorni tekst sam po sebi nije bitan. Ono što piše u izvornom tekstu je „ponuda informacija“. Prevodilac uzima iz izvornog teksta ono što mu je potrebno za ispunjavanje svrhe prevođenja, a sve ostalo zanemaruje.
Deskriptivistički pristup prevođenju
Deskriptivisti se na bave pravilima i procenama, oni opisuju postojeće stanje. Za njih je prevod svaki tekst za koji čitaoci prevoda smatraju da je prevod. A da bi čitaoci prevoda okarakterisali tekst kao prevod, taj tekst mora da ispuni samo jedan uslov: mora da ima funkciju prevoda u ciljnoj kulturi.
Prevodi su „kulturološke činjenice“ nerazdvojive od ciljne kulture. Ako pripadnici ciljne kulture pseudoprevode, koji se samo predstavljaju kao prevodi, smatraju prevodima, onda je pseudoprevod prevod.
Način prevođenja, a samim tim, i pristup kvalitetu prevoda zavisi od normi, nepisanih vrednosti i ideja, koje deli jedna društvena zajednica. Svako društvo i svako vreme ima svoje norme. Pojedinac ih svesno i nesvesno usvaja kroz obrazovanje i socijalizaciju. Norme određuju šta je dobar, a šta loš prevod jer pripadnici ciljne kulture usvojene norme smatraju jedinim ispravnim načelima.
Naredni tekst u seriji: