Tema petog intervjua je književno prevodilaštvo. Sagovornik mi je Vladimir D. Janković, srpski književni prevodilac, pesnik i esejista, rođen 16. oktobra 1968. godine u Beogradu, u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji.

Objavio je oko 250 književnih prevoda s francuskog i engleskog na srpski jezik, od toga više od 100 romana. Autor je četiri knjige poezije (Pesme, Drskost, Odbrana Danajaca i Dag) i oko 600 pesama, kratkih priča i zapisa, eseja i aforizama objavljenih u štampi, periodici i na internetu.

U pripremi su dva nova njegova autorska izdanja, knjiga kratkih zapisa i mini-eseja i zbirka kratkih priča.

Pažnju najšire čitalačke publike skrenuo je na sebe prevodima romana Pokoravanje i Serotonin Mišela Uelbeka, Vučje leglo i Leševe na videlo Hilari Mantel, Zlatna kapljica Mišela Turnijea, Dete u vremenu i Orahova ljuska Ijana Makjuana, Ljubav traje tri godine Frederika Begbedea, Muzika na vodi T. Koragesana Bojla, Okupljanje En Enrajt, Uspavaj me Lejle Slimani, kao i prepevom lične pesničke antologije M. Uelbeka Ne mirim se, kojom je obuhvaćeno pesničko stvaralaštvo ovog francuskog književnika u periodu od 1991. do 2013. godine.

Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Od januara 2018. obavlja dužnost potpredsednika Udruženja književnih prevodilaca Srbije.

Prevodi kao društveni i kulturni artefakti oduvek su imali značajnog uticaja na razvoj kulturoloških sistema i odnosa između kultura. Na pragu smo treće decenije 21. veka. Živimo u svetu veštačke inteligencije, mašinskog prevođenja na klik miša i sveopšte komodifikacije. Kakva je danas uloga književnog prevođenja, kao jednog vida umetničkog stvaralaštva?

– Književno prevođenje danas je važnije i superiornije nego ikad. Važnije i superiornije u datoj stvarnosti. Jer ono je još kadro da pruži ono što samo ono može: dušu i duh. Dok nije bilo toliko važno i superiorno, dok ljudi nisu imali civilizacijskog suparnika, ono je verovatno davalo bolje rezultate. Umetnost ne voli pritisak, iako i pod pritiskom ume da dâ najraskošnije plodove. Za vrhunskog umetnika najveći je pritisak kad se od njega očekuje da pruži maksimum u metežnom ambijentu, u cajtnotu, u besparici. Umetnosti pogoduju takozvani mirni periodi, ako su takvi ikad postojali. Iluzija je da stvaralaštvu treba haos. Haos je neminovna predigra stvaranja, ali kad stvaranje počne, haos bi trebalo da je ostao za nama. To, da je haos kao takav plodno tlo, to je, uslovno rečeno, spoljna predstava. Unutrašnja predstava govori o nečem sasvim drugačijem: i književni prevodilac, kao i svaki drugi umetnik, oseća organsku, telesnu potrebu za kakvim-takvim mirom. Otuda njemu i nije potrebna nikakva „uloga”, jer čim se nađete u nekoj „ulozi”, pred vas se, nužno, postavljaju preteški, bezumni zahtevi kojima vi niti možete, niti želite da izađete u susret. Moć onoga što nazivamo veštačkom inteligencijom nipošto ne smemo prezreti; problem je u tome što se to naziva pogrešnim imenom. Nije to ni veštačko, a ni inteligencija. Krajnja svrha te pojavnosti jeste da postane prirodna, a i da osvoji teren duše i duha. Na nama je, jednostavno, da shvatimo da „veštačka inteligencija” nije ljudski izum, nego zavojevačka sila.

Potpredsednik ste Udruženja književnih prevodilaca Srbije (UKPS), koje su 1951. godine osnovali tadašnji ugledni prevodioci. Približite nam delatnost Udruženja tako što ćete nam ukratko reći kako ono doprinosi unapređenju književnog prevodilaštva i uređenju profesije.

– Udruženje književnih prevodilaca Srbije nije moćna institucija. Ono nema nikakvu moć mimo te da određenom broju svojih članova, ali i onih koji nisu članovi a književnim prevođenjem se bave ozbiljno i posvećeno, s neporecivim rezultatima – obezbedi status samostalnog umetnika. Udruženje književnih prevodilaca Srbije je, kao i verovatno sva umetnička udruženja u Srbiji, osuđeno na laviranje između starih, socrealističkih, titoističkih modela i neke neodređene, maglovite potrage za novim. Novim koje stalno izmiče. U tom smislu, dobro je što UKPS postoji, ali sámo postojanje UKPS nikome ne garantuje ništa: ni onima koji u njemu zauzimaju određene pozicije, a kamoli onima koji tek pretenduju na to da postanu članovi.

Poslednji pasus članka „Sumnjivo znanje prevodilaca u Srbiji“ objavljenog u „Novostima֧“ primer je opštepoznatog postfakultetskog paradoksa – svršeni studenti nemaju dovoljno iskustva i znanja da bi se merili s iskusnim kolegama, a to isto iskustvo i znanje neretko su uslov za dobijanje poslovnog angažmana. Kako to komentarišete?

– To što postoje fakulteti i akademije za muzičare, slikare, vajare, reditelje, podrazumeva predrasudu da onaj ko završi književnost, naročito neki strani jezik, samim tim biva osposobljen za prevođenje književnih dela. Reč je o gruboj zabludi koja neretko dovodi do poražavajućih i ponižavajućih rezultata. Književni prevodilac mora pre svega dobro da poznaje maternji jezik, odnosno jezik na koji prevodi, da ume dobro da piše, a potom mu je potrebna i opšta kultura, onaj nepregledni spektar nataloženog znanja kojeg uglavnom nismo ni svesni. Postoji li fakultet na kojem se uči kako lepo pisati, kako steći opštu kulturu? Ne postoji. Književno prevođenje nije akademska kategorija. To je jedan od ključnih problema: mnogi ne mogu nikako da shvate da diploma fakulteta ne znači i ovlašćenje da se možete baviti književnim prevođenjem. U redu, možete vi da uzmete nešto da prevedete, da pokušate da prevedete, ali onda ćete i sami videti gde ste i ko ste. Književno prevođenje je umetnost i ono zahteva dva kriterijuma: dar i rad. Bez dara nema ničega. Ako, pak, nema rada, i rada, i rada – ni dar ništa ne vredi.

Članak se završava rečenicom da članovi UKPS mogu postati jedino osobe koje ispune najstrože kriterijume. Kako negovati podmladak u književnom prevodilaštvu? Da li je možda mentorstvo jedan od načina da se pomogne mlađim kolegama da uđu u profesiju?

 – Najstroži kriterijumi? Zanimljiva tema. Kao prvo, mi, hvala Bogu, imamo mnogo darovitih ljudi, a imamo, još, i dovoljno darovitih ljudi koji su voljni da ostanu u svojoj zemlji i da rade. Prema tome, te proklamovane najstrože kriterijume i nije tako teško ispuniti. Usled hroničnog nedostatka sveže krvi, kriterijumi neminovno padaju, jer u protivnom biste posrljali ka pogibeljnom ishodu, da stavite katanac u bravu i čekate da kompjuter zauzme i sferu duha, pa da se onda izdavačka lokomotiva ponovo zalaufa na softverski pogon. Danas se podmladak ne može drugačije negovati nego onako kako su i prethodni podmlaci negovani: svako mora da se bori za sebe, svako mora da uči, sapliće se i napreduje sâm. Svet književnog prevođenja potpuna je suprotnost miljeu u kojem rade zaposleni u državnim firmama. U tom smislu, ni Udruženje književnih prevodilaca nije univerzitet, pa ni njegovi ugledni članovi nisu nastavnici. Mlade prevodioce oni zreliji će negovati, odnosno podsticati na rad jedino tako što će im svojim sopstvenim delima davati određene repere, ili buditi u njima nadahnuće, ili izazivati u njima kritički otpor. Kao i u svakoj umetnosti, ovde ne postoje učitelji u pravom smislu reči. Postoje samo načini, metode, intuicija, ideje. Koje se ne mogu saopštiti drugačije nego kroz delo. Književno prevođenje je praksa, a ne teorija. Mladi moraju da uče u praksi.

„Književni prevodioci nisu slama koja se može raznositi po štali i avliji“. Vaša rečenica iz teksta objavljenog u Blicu pod naslovom „Magistri gaze autorska prava“ u kojem kritikujete nenavođenje imena i prezimena književnih prevodilaca u srpskim medijima. Čini mi se da je slika s početka pitanja samo simptom ozbiljnijeg problema – nezavidnog položaja književnih prevodilaca u našoj zemlji. Kakav je, po Vama, status književnih prevodilaca u Srbiji?

 – Položaj književnih prevodilaca u Srbiji zavidan je ili nezavidan onoliko koliko to sami književni prevodioci, odnosno bilo koji konkretan književni prevodilac, dozvole ili dozvoli. Svako je, u završnom obračunu, odgovoran za svoju poziciju, za svoj renome, za svoju tarifu. Udruženje književnih prevodilaca Srbije nema tu moć da odredi cenu koju će izdavačke kuće biti dužne da plaćaju članovima UKPS za njihov rad. Ali ne bi ni bilo dobro da je radikalno drugačije: umetnička udruženja nisu skupovi činovnika, nego asocijacije individualaca. Što se, pak, tiče položaja i tretmana književnih prevodilaca u medijima, povoljna je okolnost što ogromna većina novinara i urednika poštuje i uvažava značaj i autorstvo književnih prevodilaca. Stvar je u tome da se i ona manjina privede k poznaniju prava, pa da se ne dešava, kao što se sad dešava da, recimo, poznata i visokocenjena urednica neke televizijske emisije priredi prilog o tek objavljenom prevedenom delu nekog stranog autora, da taj prilog traje sedam-osam minuta, a da se uvažena autorka, inače nosilac visokih akademskih zvanja, ni u jednom jedinom trenutku ne seti da pomene ime prevodioca. Kao da se knjiga prevela sama. To nije samo propust već i prekršaj, flagrantno nipodaštavanje autorskih prava.

Olja Petronić, višestruko nagrađivani prevodilac i Vaša koleginica, u intervjuu za „Politiku“ izjavila je da ne voli da se pojavljuje u javnosti. Dodala je: „Volim da se držim po strani, tako da nije slučajno što sam baš prevodilac.“ Na osnovu svog dosadašnjeg iskustva s kolegama, rekla bih da Oljin komentar nije daleko od istine. Vi ste, pak, ispravite me ako grešim, potpuna suprotnost.

– Za razliku od Olje Petronić, izvanredne prevoditeljke koja pripada samom vrhu srpskog književnog prevodilaštva danas, ja se bavim i pisanjem. Ima, istina, i pisaca koji vole da se drže po strani, a opet, ima i ljudi koji se bave isključivo prevođenjem a imaju u sebi potencijal i želju da se aktiviraju i u medijskom i u širem društvenom kontekstu. Književno prevodilaštvo je samo jedan od vidova književnog iskaza, pa ako, na primer, čovek osim što prevodi i piše poeziju, eseje, priče, romane – on će sve te forme doživljavati kao njive koje treba obrađivati. U slučaju da književni prevodilac svoje kapacitete i volju za stvaranjem zadovoljava tako što će samo prevoditi, njemu će biti dovoljna ta jedna njiva, i ja u tome ne vidim nikakav znak inferiornosti.

Aktivni ste na društvenim mrežama, naročito na mreži LinkedIn, i redovno pišete za razne novinske kuće. Da li možemo otresti sa sebe plašt nevidljivosti prevodilaca u društvu promovisanjem svog rada odnosno građenjem ličnog brenda u digitalnim medijima i da li je to put kojim treba krenuti?

– Ja nisam čovek-putokaz, put kojim idem ne bih poželeo nikome, iako taj put volim. Moj je. Zabrinem se, štaviše, kad kod svojih sinova, makar u nagoveštaju, prepoznam neku inklinaciju, neku sličnost s njihovim ocem. Ako ne bih voleo da moja rođena deca idu mojim putem, kako bih tako nešto poželeo ljudima koje i ne poznajem? Ličio bih tad na one povrtare koji na svoju trpezu, pred svoju decu i unuke, iznose neprskani paradajz, neoskvrnut otrovima, a na pijaci prodaju naduvan, prskan, koji izgleda lepše. Odgovor na vaše pitanje glasio bi da je to individualna stvar, da sve zavisi od ličnosti i da će se, naposletku, svako ponašati i postupati u skladu s vlastitim mogućnostima i zamislima. Objavljujući na internetu, u periodici i štampi, ja samo želim da svoje pesme, kratke zapise, eseje i priče približim što većem broju čitalaca. Ako na taj način, makar i u najmanjoj meri, utičem na kakvu-takvu promenu uvrežene slike o književnim prevodiocima kao pasivnim, povučenim stvaraocima koji senku i hladovinu pretpostavljaju sunčevim zracima – to možda i nije tako loše. Jer, među književnim prevodiocima, kako onima koji se i sami bave pisanjem, tako i onima koji su se striktno vezali za prevođenje, ima mnogo više darovitih, kreativnih i umnih ljudi nego među književnicima koji se ne bave prevođenjem.

[…] (O)vde pred sobom nemate (klasični) književni prevod. Nažalost, ili na sreću, ovo je najvećim delom uistinu knjiga napisana na drugom jeziku. Ruku na srce, nemoguće je to bilo prevoditi. Morao si da uđeš u tekst, da odskočiš, izletiš iz teksta, i da odozgo, iz zlatnih visina, i bez lošeg vina, počneš da pišeš novu knjigu, sad ne na valonsko-francuskom nego na beogradsko-srpskom, ili šumadijsko-srpskom, nije bitno.
Ovaj Vaš citat odnosi se na prevod izuzetno poetičnog romana „Merilin bez kostiju“ belgijske autorke Izabele Veri. Pošto smatrate da se u ovom slučaju nije radilo o „klasičnom“ (ipak je to relativan pojam) prevodu, pojasnite nam na koji način održavate granicu između prenošenja tuđih reči i preispisivanja? Kada Vam je autor stalna, od vas neraskidiva, vodilja; kada se od njegovog izraza možete odvojiti?

– To je delikatno pitanje na koje se ne može dati precizan odgovor. Autor uvek jeste vodilja, ali veza između autora i prevodioca ni u jednom trenutku nije neraskidiva. Knjiga ne može biti dobro prevedena ako ta veza liči na savršenu, neprekinutu nit; naprotiv, odskakanja, gurkanja, klinčevi, aberacije – preduslov su uspelog književnog prevoda. Do izražaja to najviše dolazi kod prevođenja poezije, odnosno prepevavanja. Čitaoci dobrih prepeva moraju biti svesni da će ime onoga ko je napisao to što čitaju naći tamo gde je naznačeno ime autora prepeva, a ne onde gde piše ime autora originala. Kao što pesnik, recimo, gleda u drvo pa u pesmi opisuje drvo, tako prepevavač gleda u taj opis drveta pa opisuje tu pesmu.

Teoretičari prevođenja se slažu da se „prevodima u domaću književnost uvode osobine koje pre nisu postojale, što uključuje ’nove modele stvarnosti, ali i novi (poetski) jezik ili kompozicijske obrasce i tehnike’“ (Pavlović, 2015). Prevodioci su aktivni učesnici procesa oblikovanja kulture jednog društva. Ako imamo u vidu ovakva snažna kulturološka delovanja, koji su činioci na snazi kada odlučujete koju ćete knjigu prevesti odnosno kakav ćete poslovni angažman prihvatiti?

– Književnim prevođenjem bavim se profesionalno, i to mi je prevashodni izvor prihoda. Kad ste profesionalac, ne birate šta ćete prevoditi, nego u skladu s vremenom i radnim rasporedom uzimate na prevod knjige koje vam daju izdavačke kuće s kojima sarađujete. Iza sebe imam preko 250 knjiga prevedenih što s francuskog, što sa engleskog jezika, od toga oko 105 romana. Spolja posmatrano, kad bi neko to kritički analizirao, među tih stotinak romana petinu čine vanserijska, važna dela, pedesetak je u granicama proseka, a tridesetak je, manje-više, običan treš. U mom biću, u mom telu svaka ta knjiga ostavila je trag, i ja ih ne mogu tako deliti i svrstavati. Od svake od njih ostala mi je u sećanju neka misao, neko osećanje, slika, ton, delić atmosfere. Prihvatam, dakle, sve angažmane pod uslovom da sam vremenski u mogućnosti da se latim zadatka. Nije mi prioritet šta ću prevoditi, nego da li je izdavač s kojim sarađujem korektan, da li plaća dobro i promptno, da li ja, kao proizvođač, mogu na njega da se oslonim finansijski. A takvih izdavača kod nas, Bogu hvala, ima, i meni je čast i zadovoljstvo što s njima sarađujem.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *